Kada je u februaru 2022. godine počeo rat u Ukrajini, jedan od ključnih instrumenata pritiska Zapada na Rusiju trebalo je da bude ekonomija. Uvedene su sankcije bez presedana, dio deviznih rezervi ruske centralne banke bio je zamrznut, brojne međunarodne kompanije napustile su zemlju, pristup zapadnim finansijskim tržištima dramatično je ograničen, a Evropska unija počela je ubrzano da smanjuje zavisnost od ruskih energenata. U prvim mjesecima rata bilo je mnogo prognoza prema kojima bi kombinacija finansijske izolacije, tehnoloških ograničenja i pada izvoza mogla ozbiljno destabilizovati rusku ekonomiju.

Četiri godine kasnije jasno je da se taj scenario nije ostvario onako brzo niti u obimu koji su mnogi očekivali. Ali iz toga ne proizlazi ni suprotan zaključak – da su sankcije propale ili da je ruska ekonomija danas snažnija nego prije rata. Istina je, kao i obično u ekonomiji, znatno složenija.

Rusija je pokazala izuzetno visok nivo kratkoročne ekonomske otpornosti. Nakon pada realnog BDP-a 2022. godine, ekonomija se relativno brzo vratila rastu. Prema podacima Svjetske banke, realni ruski BDP snažno se oporavio tokom 2023. i 2024. godine, dok je nominalni BDP zemlje ostao iznad dva biliona dolara i nastavio da raste. To je rezultat kombinacije nekoliko faktora: velikog državnog trošenja, posebno u industriji povezanoj sa odbranom, visokih prihoda od izvoza energenata u ključnim periodima, prilagođavanja trgovinskih tokova prema Aziji, ali i veoma aktivne monetarne i fiskalne politike.

Jedan od najvećih promašaja prvobitnih očekivanja bio je stav da Rusija neće biti sposobna da preusmjeri značajan dio spoljne trgovine. Moskva je to ipak uspjela, prije svega kroz intenziviranje ekonomskih odnosa sa Kinom, Indijom, Turskom, zemljama Centralne Azije, Bliskog istoka i drugim tržištima koja se nisu pridružila zapadnom režimu sankcija. Ruska nafta nije nestala sa svjetskog tržišta – promijenili su se kupci, način transporta, finansiranje i logistika.

Istovremeno, država je veoma snažno intervenisala u ekonomiju. Velika javna potrošnja, vojna proizvodnja, infrastrukturni projekti i narudžbe države podigli su industrijsku aktivnost i zaposlenost. U jednom periodu Rusija je tako dobila gotovo paradoksalnu situaciju: rat i sankcije nisu izazvali masovnu nezaposlenost, već su doprinijeli nedostatku radne snage. Banka Rusije navodi da je nezaposlenost krajem 2025. godine bila na istorijski niskom nivou od oko 2,1%. 

Upravo tu, međutim, počinje druga strana priče.

Nizak nivo nezaposlenosti u ovakvoj ekonomiji ne znači nužno da je ekonomija zdrava. On može biti i posljedica demografskih problema, mobilizacije dijela stanovništva, emigracije dijela radno sposobnih ljudi i ogromne potražnje države za radnicima u sektorima vezanim za javnu i vojnu potrošnju. Plate su zbog toga u brojnim sektorima rasle brže od produktivnosti, što dodatno stvara inflatorni pritisak. Sama Banka Rusije upozoravala je upravo na taj problem. 

Najbolji dokaz da ruska privreda nije u bezbrižnom stanju jeste nivo kamatnih stopa. Centralna banka je tokom 2024. i 2025. morala da vodi izrazito restriktivnu monetarnu politiku, a ključna kamata jedno vrijeme dostizala je čak 21%. Tokom 2025. i početkom 2026. počela je postepeno da pada, ali je u februaru 2026. i dalje iznosila čak 15,5%.  Takve kamatne stope nisu karakteristika ekonomije bez problema. One poskupljuju kredite kompanijama i stanovništvu, ograničavaju investicije i pokazuju koliko ozbiljno centralna banka posmatra inflacione rizike.

Još jedan važan signal jeste usporavanje privrednog rasta. Nakon veoma snažnog rasta tokom 2023. i 2024. godine, Banka Rusije procjenjuje da je rast BDP-a u 2025. godini usporio na približno 1%, sa gotovo 5% godinu ranije.  Drugim riječima, model snažnog rasta podstaknutog državnom potrošnjom počinje da nailazi na svoja prirodna ograničenja.

To je možda i najvažniji element za razumijevanje ruske ekonomije danas. Rast BDP-a nije isto što i povećanje dugoročne ekonomske snage.

Ako država proizvodi više tenkova, projektila ili druge vojne opreme, ta proizvodnja ulazi u BDP. Plate radnika rastu, fabrike rade, povećava se industrijska proizvodnja. Sa stanovišta statistike, ekonomija raste. Međutim, vojna oprema uglavnom ne povećava buduću produktivnost stanovništva na isti način kao nova fabrika automobila, tehnološka kompanija, autoput, moderna elektrana ili istraživački centar.

Zato se kod ruske ekonomije mora razlikovati sposobnost države da finansira rat od kvaliteta dugoročnog ekonomskog razvoja.

U prvom segmentu Rusija je nesumnjivo pokazala mnogo veću otpornost nego što se na Zapadu očekivalo 2022. godine. Ima ogromnu teritoriju, prirodne resurse, značajnu energetsku proizvodnju, razvijenu tešku industriju, nuklearni sektor, poljoprivredu i vojno-industrijski kompleks. Osim toga, javni dug Rusije tradicionalno je relativno nizak u poređenju sa većinom velikih zapadnih ekonomija, što državi ostavlja određeni fiskalni prostor.

Ali dugoročni problemi postaju sve vidljiviji.

Tehnološke sankcije značajno otežavaju pristup sofisticiranim zapadnim mašinama, elektronici, industrijskoj opremi i određenim tehnologijama. Mnoge komponente mogu se pribaviti preko trećih zemalja, ali to često znači višu cijenu, duži lanac snabdijevanja i veću zavisnost od alternativnih dobavljača. Rusija je istovremeno postala znatno ekonomski zavisnija od Kine nego što je bila prije 2022. godine.

Ni energetski sektor više nema istu strukturu kao prije rata. Evropa je decenijama bila idealan kupac ruskog gasa i nafte: geografski blizu, bogata i povezana direktnim gasovodima. Dio tog tržišta danas je izgubljen, možda i trajno. Prodaja energenata prema Aziji jeste važna, ali zahtijeva drugačiju infrastrukturu i često podrazumijeva drugačije komercijalne uslove.

Zbog svega toga ni tvrdnja da su „sankcije uništile Rusiju“, ni tvrdnja da „sankcije uopšte ne djeluju“ nije ekonomski ozbiljna.

Sankcije nisu proizvele trenutni kolaps. Rusija se prilagodila mnogo bolje nego što su očekivali njihovi kreatori. Ali njihov efekat treba posmatrati kao kumulativan i dugoročan: skuplji kapital, slabiji pristup tehnologijama, ograničenija konkurencija, veća zavisnost od nekoliko velikih trgovinskih partnera i sve veći dio ekonomskih resursa usmjeren prema sektorima koji ne moraju stvarati dugoročnu produktivnost.

Upravo zato odgovor na pitanje iz naslova glasi: snaga ruske ekonomije nije mit, ali nije ni cijela istina.

Rusija je dokazala da je njena ekonomija mnogo otpornija nego što su mnogi analitičari pretpostavljali početkom 2022. godine. Nije doživjela finansijski slom, nije ostala bez tržišta za energente i uspjela je održati proizvodnju, zaposlenost i funkcionisanje države uprkos jednom od najvećih režima sankcija u savremenoj istoriji.

Ali otpornost i prosperitet nisu sinonimi.

Pravo pitanje više nije može li Rusija izdržati nekoliko godina sankcija i rata. Već je pokazala da može.

Pitanje za narednu deceniju jeste koliku cijenu će za tu otpornost platiti kroz slabiju produktivnost, tehnološko zaostajanje, demografiju, inflaciju i sve veću zavisnost privrede od države i vojne potrošnje.

Upravo će odgovor na to pitanje pokazati da li je današnja ruska ekonomska snaga temelj dugoročne moći – ili prije svega impresivna sposobnost jedne velike resursne ekonomije da se prilagodi izuzetno teškim okolnostima.